Iako je pažnja svetske javnosti usredsređena na razvoj krize na Krimu, baltički ultranacionalisti izašli su na ulice aktuelnih i predratnih prestonica da bi demonstrirali svoj ekstremni patriotizam, izrazili ksenofobiju i promovisali opasnu doradu prihvaćene priče o Drugom svetskom ratu i Holokaustu.

Ova poslednja poruka naročito je bila manifestovana u nedelju, 16. marta, u Rigi. Bio je to marš Letonaca koji su služili u letonskoj legiji, koja se sastojala od petnaeste i devetnaeste divizije Vafen-SS jedinice, angažovane na Istočnom frontu protiv Crvene armije. Služba u jedinicama zajedno s nacističkim vojnicima koji su se borili za pobedu Trećeg rajha, najgenocidnijeg režima u ljudskoj istoriji, bila bi dovoljna da se oni diskvalifikuju kao heroji savremene Letonije, ali ogroman broj ovih ljudi još je sporniji. Stoga, iako jedinice nisu učestvovale u zločinima Holokausta (Legija je osnovana početkom 1943, a do tada su bili ubijeni gotovo svi letonski Jevreji), veliki broj onih koji su se pridružili njihovim redovima prethodno su služili u jedinicama Letonske bezbednosne policije, kao što je ozloglašena Arajz komando, koje su odigrale veoma značajnu ulogu u masovnom uništenju letonskih Jevreja, te bi njihovo veličanje bilo potpuno šokantno.

Osim što zanemaruju gore navedene činjenice, njihove letonske pristalice dodatno iskrivljuju istoriju tako što ove vojnike predstavljaju kao oslobodilačke borce za suverenitet Letonije, što je stav koji je istaknut završnicom marša kod "Spomenika nezavisnosti", dobro čuvanog simbola letonske nezavisnosti, gde su učesnici prošli kroz redove počasne straže mladih pristalica, mašući zastavama današnje demokratske Letonije.

Ipak, ništa ne bi moglo biti dalje od istine. Nacisti nikada nisu imali nameru da baltičkim zemljama dodele nezavisnost, što je stvar koja ni za jotu nije napredovala službom u Vafen-SS jedinicama i/ili borbom protiv Sovjeta. Zapravo, samo zato što je Letonija oslobođena od nacističke okupacije, 35 godina kasnije je bila u mogućnosti da povrati nezavisnost.

U Litvaniji se akcenat marševa manje stavljao na istoriju Holokausta, mada je i to bio elemenat poruke. U Kaunasu, litvanskoj prestonici pre Drugog svetskog rata, 16. februara (dan prvobitne nezavisnosti Litvanije stečene 1918), i u Viljnusu, litvanskoj aktuelnoj prestonici, 11. marta (dan nezavisnosti koja je obnovljena 1990), gotovo 4.000 (ukupno) učesnika marša bilo je više usredsređeno na svoju netrpeljivost prema manjinama. "Litvanija za Litvance" glasio je više puta ponavljani slogan. Činjenica da su oba marša održana na Dan litvanske nezavisnosti i na glavnim ulicama oba grada istakla je ultranacionalističku poruku ksenofobičnog patriotizma, onu koja je bila ključni faktor u opsežnom učešću Litvanaca u masovnom uništenju 96,4 odsto Jevreja koji su živeli pod nacističkom okupacijom.

I da ne bi bilo nikakve sumnje u vezi sa istorijom Holokausta, učesnici oba marša su nosili ogromnu sliku Juozasa Ambrazevičius-Brazaitisa, premijera privremene vlade koju su osnovali Litvanci nakon nacističke invazije 22. juna 1941. Upravo je Ambrazevicius-Brazaitis bio taj koji je javno podržao Treći rajh i svesrdno promovisao progon i uništenje litvanskih Jevreja, što definitivno nije osnova za divljenje građana primerne države članice Evropske unije.

Siguran sam da ovi događaji nisu ono što su očekivali lideri NATO-a i Evropske unije kada su ove zemlje primili u članstvo 2004. Međutim, tužna istina je to da praktično cela postkomunistička Istočna Evropa pati od ozbiljnog oblika kolektivne istorijske amnezije, što se odražava u izobličenju Holokausta i antisemitizma, kao i u promociji lažnih paralela između komunističkih i nacističkih zločina. Vreme je da Brisel i Vašington konačno zauzmu stav i jednom zauvek stave tačku na promociju lažne priče o Drugom svetskom ratu i Holokaustu, koja krije opseg lokalnog učestvovanja u zločinima Holokausta i razbuktava plamen neofašizma, rasizma, ksenofobije i antisemitizma.

Ne samo zato što će ovi fenomeni gotovo sigurno pomoći Rusiji da opravda potencijalne napore da potkopa baltičku nezavisnost, već i zato što oni predstavljaju suštinske vrednosti za koje i NATO i Evropska unija tvrde da su im važne.

blogs.timesofisrael.com